3.I KREĆEMO
I tako Vam krenu dani. Nekako je to sve bivalo drugačije. Ne drastično. Naravno . Dijabetes ne boli. Nema smetnji. Možda samo ponekad. Ono jaka žeđ. Pa jaka glad. Pa povremeno nervoza.
Ali nešto značajno ne.
Nekako su išli dani i pretvorili se u godine.
Sin raste.
Ja radim.
Damir radi.
Onako tu i tamo primjetim da mu nije baš uvijek dobro. Povremeno se osjeti na aceton, ili kiselo . Šetnja i hodanje ne dolaze u obzir. Jednostavno to ne želi ili možda i nema snage ali ne želi priznati. Ali ne da si on reći. Ne . Nema nikakvih tegoba, nema problema. Ma daj. Ja samo izmišljam i hoću njemu nametnuti nekakva pravila.
A ja u međuvremenu. Onako polako, nabavila svu moguću literaturu. Upute kako se hraniti, kako se ponašati , koliko je kretanja potrebno. Pa donesem te knjige kući. Onako, kao nenametljivo. Kažem mu da ih malo prolista. Neka vidi.Samo neka zna.
I tako idu dani.
Otvorila sam ordinaciju. To je zahtjevalo jako puno posla, obaveza. 6 kredita. To treba otplaćivati. Prema tome treba i raditi da se to otplati. Vikendom dežurstva. Dva vikenda u mjesecu sam dežurala petak i nedjelju, subotom sam bila u pripravnosti.
To je značilo da je sin sa Damirom. Tata je zadužen. Voditi ga sa sobom. Išao je sa njim kod baka na ručak, odvodio ga na spavanje . Dovodio ga kod mene u dežurstvo barem na kratko da i ja imam malo vremena sa njim.
I tako , prolazili mjeseci.
Ništa se ne mijenja.
Damir jede , puno, uglavnom puno kruha, puno tjestenine. On to voli. Pa neće se odreći onoga što voli. Pa onda naruči nešto kod svoje mame. Ona napravi pogačice sa čvarcima
Ona to napravi izvrsno. Doista nema boljih od bakinih. Ali on o ipak ne bi smio jesti. Eh , to ja mislim. On ne. Pred sebe je stavio tanjur i jeo , i jeo. Ja ljuta. Nabrajam. Znaš li ti da imaš šećer? Halo dijete ti je tek 5 godina. Nećeš dočekati niti njegov prvi razred. On još mora odrasti. Šećer je opasan. Daj misli malo i na nas. Ne budi sebičan. Ne budi proklet. Ali već velika količina jela je dovela do porasta šećera u krvi. Njemu se vrti. Nervoza.
I onda . Galama. Ti znaš. Ne daš mi da jedem. Hoćeš da ja budem gladan? Ja neću biti gladan. U ostalom: Nije mi ništa , ništa me ne boli. Vidiš. Odlično sam. Šta ti pričaš gluposti?.
I tu ja ponovo ubjeđivanje. Objašnjavanje. Ljutim se. Prvo govorim polako, smireno. Sa razlozima. Objašnjavam. Potom vičem. Ljutim se. Ne . On ne želi niti čuti. Ne želi razgovarati. Šta sam ja sebi umislila. Pa nisam ja vlasnik njegovog života.
I onda Vam tu puno pitanja dođe u glavu.
Kako dalje ? Što učiniti? Kako se ponašati?. Što reći? Halo pa dijete je tek 5 godina. Treba odrasti. Nije samo zadatak biti trudna i roditi. Dijete je odgovornost. Treba sa njim pričati. Dati mu ljubav. Dati mu oslonac u životu.
U životu imate puno prijatelja i neprijatelja. I često kada ste sigurni za nekoga da Vam je prijatelj dogodi se nešto čudno i on baš tada nema vremena. Ili se ne javlja. Ili Vas ignorira.
Ali ono što sigurno znate jeste, kada imate roditelje imate oslonac. Barem meni. Oni su mi uvijek bili oslonac. Njima sam mogla reći sve. Znajući da će mi samo pomoći. Neće me prevariti. Neće iskoristiti to šta sam u problemu. Neće mi zamjeriti. U njih sam imala puno povjerenje. Uvijek . Bez zadrške, bez razmišljanja.
I to mi je bila zvijezda vodilja. Ja sam majka. Ja sam oslonac. Ja moram biti tu kada moje dijete treba pomoć. Tu sam kada se raduje ,tu sam kada plače. Tu sam da ga uputim , da mu pomognem. On mora odrasti. Mora se osamostaliti. Za to mu je potreban oslonac. To je zadatak roditelja.
Ne samo zaraditi novac. To je naravno vrlo potrebno. Ali ovaj dio. Ljubav, pažnja. Sigurnost. Povjerenje. To je još važnije.
I zato je meni na prvom mjestu bilo pitanje , Halo a tvoj sin?. Zar ti nije važno kako je njemu. Zar ga ne želiš vidjeti na maturi? Kada bude imao prvu curu? Kada se bude ženio?
Ali niti ta pitanja nisu otvorila oči. Ne . Njemu je dobro. Ja samo izmišljam. Ne boli ga ništa. I živjeti će vječno. Uostalom njegov ujak je živio do 98 godina i oženio se sa 90. Da to je bio njegov ujak. A Ti?Smanji jelo. Hodaj. Vozi bicikl.
I tako su naši razgovori bili dugi ili kraći. Ovisno o tome koliko je htio slušati ili koliko sam ja imala strpljenja.
Ali ništa od toga nije dopiralo do njegovog mozga, Odbijalo se kao od zida. Onako , ja govorim, on kima glavom. I to je to. Ja skuham kelj. On na poslu pojede veliki sendvič, ono od pola vekne kruha.
I doista. Vrijeme je teklo kao da taj šećer nije imao posljedica. To i jeste problem. Šećer ne boli. Kada poče boljeti onda je kasno. Tu nema nazad. To znači da je već sve oštećeno.
I to je dio priče koji slušam svakodnevno u ordinaciji. Gospođo nemojte toliko jesti. Ali kad volim.
Gospođo , hodate li? „Ja? Ne da mi se”
„Jao doktorice što Vi imate liniju . Sigurno ste na dijeti. Šta jedete?”
Jedem sve samo ne previše. I hodam , vježbam. Vozim bicikl. Plivam.
„Uh ,blago Vama kad Vam se da. Znate ja jako puno radim. I kada dođem sa posla više mi se ništa ne da. Znate svaki dan do 3 na poslu , pa onda skuhaj ručak, pa djeca. Uh Nemate pojma kako je to.
Ne nemam. Ja u ordinaciji visim sa plafona i blesiram se. Ručak mi kuha domaći duh. A voditi sina u vrtići pa potom brinuti se za njegovu školu , a to radi netko drugi. Nisam otkrila tko. Ali ja idem u šetnju sa sinom. I tada nam je baš dobro. To su trenutci kada pričamo. Otkivamo tajne. Pričamo o školskim problemima. Dajemo savjete. Ponekad se tužimo na nepravdu. Ali uživamo. Vani smo, ne pričamo na mobitel. Ne gledamo TV, nas dvoje i Neo. Šetamo nekad pola sata, nekada sat. I tako smo stvorili naviku. Tako treba. Ako nemamo vremena za drugo ali barem pola sata šetnje . I onda je super.
Ne, nema recepta za zdravlje. Nisam ja pristalica asketskog načina života. Jedenja klica i takvih stvari. Sve se može jesti , samo umjereno. Možeš svaki dan pojesti šniclu , da ali jednu , ne pet. Jedna šnita kruha, ne pet. I pij ipak više vode a ne sokove.
I sve je to tako nekako zapravo jednostavno. Kada bi čovjek slušao svoje tijelo, bilo bi puno lakše. Sigurno ste nekada onako imali osjećaj da biste nešto jeli a ne znate što. I onda tražite i tražite. I kada nađete e to je super. Nama zapravo naše tijelo govori kada je gladno, kada je sito. Kada mu treba vode . Kada mu treba kalcija, magnezija. Mi ga samo trebamo slušati. Ne se prejedati gluposti . Jesti ono što nam je potrebno. I ne previše.
I to sam pokušavala objasniti mom mužu. O puno puta.
I znate ono , kada Vam kažu. Pa Ti si doktorica. Pa kako je on bolestan a Ti si doktorica. Kao ja sada imam čarobni štapić, zamahnem i svi oko mene su zdravi. Ne moraju ništa. Ja samo zamahnem i svi su zdravi. E kad bi to bilo tako, i moj tata bi bio zdrav, ne bi imao rak. Sada bi bio sa mnom. I moja mama ne bi imala Parkinsonovu bolest. Sada bi plesala i bila zdrava.
Ali nemam taj čarobni štapić. Na žalost , nemam. Ponekad onako znam reći da sam ga naručila od Dambldora samo još nije stigao. I kada stigne svima ću reći hoće li biti zdravi ili ne i što će im se dogoditi. Onda me onako čudno gledaju.Ali kako drugačije da odgovorim na pitanje „ Hoću li ja biti zdrava dok ne dođem ponovo za godinu li dvije?. Pa ne znam hoću li ja biti zdrava. Mogu reći samo kakvo je sada stanje. Dati savjet. I reći za sada je ok. A sutra. Sutra je novi dan. Tko zna….
I tako ono svi ti prijedlozi, svi ti savjeti. Pomozi mu. Ti si doktorica. Reci mu. Ako mu ti kao doktorica ne pomogneš ne znam tko može. Ne znam niti ja . Ne mogu ga ja hraniti . Ne mogu mu zabraniti da jede. Ne želim ga špijunirati, ispitivati okolo ljude , jeli on možda nešto jede? Pa on je zrela osoba, Odrasla. I mora svojom glavom dobro protresti i razmisliti . To je jedini način. Niti bezmasna pureća šunka, niti kuhanje na Zepteru. Nema toga. Ja napravim juhu, piletinu i povrće a on pojeo sendvič od pletenice. I onda se onako osjećate glupo. Nisam ja bolesna. Nemam ja šećer. I još kao da je svjestan svoje krivnje sve te sendviče, bureke , pizze jede prije nego dođe kući. Da ga mi ne bismo vidjeli . Od koga se kriješ? Kome tjeraš inat? Samome sebi. Sebe uništavaš. Da ali i nas . Svoju obitelj. Po malo. Uporno, nemilosrdno. Dan za danom. Bez pauze . Bez milosti. I iako kaže da je to njegov život to nije istina.
Kada imaš obitelj nije to samo tvoj život, to je život obitelji. Svih nas koji dijelimo sobu, zajednički stol . I nemaš pravo uništavati obitelj uništavajući sebe. Nemaš pravo. Kada imaš obitelj imaš odgovornost. Imaš brigu. Obitelj ima odgovornost , ima brigu. Gledaju Te, žive sa tobom, sa tvojom bolesti. Sa tvojom nervozom, sa Tvojim smijehom.
I baš zato koliko god bolesni bili nemate pravo biti sebični. Nemate. Vaša obitelj je tu. Oni vas gledaju. Vi njima trebate. I nemate prvo biti sebični i misliti samo na svoje probleme. Jer oni uz svoje probleme imaju i vaše probleme. A Vi ste im sve to natovarili na leđa. Oni će vam pomoći , uvijek i bezuvjetno. Da , ali morate i Vi pomoći sebi. Raditi na sebi. Ponašati se shodno svojoj bolesti, raditi na ozdravljenju. Ne uživati u svojoj bolesti tražeći da svi trče oko Vas. A Vi nećete niti prstom mrdnuti. To je neodgovorno i sebično. NEMATE NA TO PRAVO
