Postaje ozbiljno
Tako su nama tekli dani sa poprilično ograničenja u svakodnevnim obavezama. Nije nikakav problem kada imate obavezu koju morate odraditi , kada ste zdravi, puni energije. I to ide. Napravite ono što morate, i idete na drugu obavezu.
Ali nekako te mogućnosti su se smanjile. Imate dijete koje svira gitaru, uvečer. Treba ga odvesti na sviranje , a ja radim popodne do 20,00. Naravno da se očekuje da će to učiniti tata. Tata je to i radio do jednog trenutka. Jedno večer su se vratili kući nakon sviranja. Pripremam večeru i čekam ih. Polako ulaze, čujem nekakav napet razgovor. „ Tata , pa jeli ga nisi vidio? Kako si to vozi u zavoju, nisi niti zakočio. Ne možeš tako voziti”
A onda odgovor „ Ti znaš, ja vozim 20 godina, uostalom iznenada je ispao pred mene, pa zakočio sam. I kako sam to ušao u zavoj. Pa sve je bilo ok. Ne soli mi pamet”
„ On je stao na sreću. A ti si skoro izašao sa ceste. Nisi niti zakočio. Neću se više sa tobom voziti. Neću, neka me mama vozi.”
„ Ma da , sve mama, mama radi, ja ću te voziti”
„Nećeš, neću se voziti sa tobom.”
I tu se oni pojave u dnevnom boravku.
„ Da čujem” i mene kopka što se dogodilo.
Sin je sav uplašen, „Tata nije zakočio a ispred je bio biciklista, sva sreća pa je pobjegao na stazu. Mama on ga ne vidi . A da vidiš kako ulazi u zavoj. Ja se neću više sa njim voziti.”
A Damir na to viče” Ma nemoj, kakve gluposti, ne serite , ja znam voziti. On je iznenada iskočio pred mene. U ostalom nije ništa dogodilo. „
Zašuti , upali TV i gleda u TV , više opće ne obraćajući pažnju na nas. Kao da ne postojimo.
Sin mi objašnjava, kako je vozio,. Nije zakočio , skoro je u zavoju otišao sa ceste. Skoro je udario u zid. On se jako uplašio.
Ok, neće ga više voziti.
Jednostavno , voziti ću ga ja. Jeste to su dodatne obaveze.
Znači ja ponedjeljkom radim popodne, sviranje počinje u 19 h, Ja moram izaći sa posla, odvesti ga na sviranje. Dobro , sreća pa završavam sa poslom kada je on gotov sa sviranjem. I tako , naravno. Kako sada uopće nekome objasniti, nekome reći da tata ne može. Kada on svima priča kako se pridržava dijete, uzima lijekove. Kako je dobro, može voziti, dobro vidi. Ispadneš baš aždaja ako kažeš suprotno. Kakva bih ja to žena bila ?
Ali mogu ja to sve pokrivati. Bolest se nastavlja i to sve okrutnije i okrutnije.
Jutarnja povraćanja su postala gotovo uobičajena. Više to nije bilo jednom ili dva puta tjedno, nego svako jutro. Ponekad jednom, ponekad pet puta. Naravno buđenje, hajde donesi vode, ručnik. Pomozi. Ma to nije upitno, naravno , pa on je tu i muž mi je. Ma napraviti ću sve što mogu. Ja da ali on ne.
I dalje je glavno jelo za doručak burek sa mesom. Ma dokle više? Dokle seže ta tvrdoglavost, inat, ili ne znam već što ? Pa možeš pojesti jednu šnitu kruha i nešto uz to, i jogurt, dovoljno je.
Ma da , baš ću mu ja zabraniti burek. Ko, ja sam neka faca.
Jeste ali povraćanje sve češće. Sve više, pa vrtoglavice, pa nesvjestica. Pa omršavio , onako vidljivo. I drugi su primijetili da je izgubio na kilaži. I pitaju. A on onako kaže „ Pa pazim što jedem, izbacio sam tijesto. Evo sada manje jedem, i vježbam”
A ja imam osjećaj da mi u ušima zuji od tih rečenica. Ne ne pazi, Ali sada dijabetes dolazi u onu fazu kada jede onoga koga je napao. Više se sva ta hrana ne apsorbira nego samo prolazi kroz organizam neiskorištena, U krvi ja pravi uragan. Sve je u neredu. Nema to veze sa dijetom.
Ali svi misle kako se Damir drži dijete. Još ono meni savjetuju kako da mu kuham, Neka pazim na njega, samo crni kruh, zeleno povrće, kuhano meso. Da, da, Kakav crni kruh, pa on ga ne želi niti vidjeti a kamo li staviti u usta. Ne , on želi samo bijeli kruh.
Po njegovim željama čovjek bi pomislio da je dugo bio gladan pa sada to nadoknađuje, onda bih ga još i mogla razumjeti. Ali nije bio gladan, barem ne tako da sada mora nadoknađivati.
Došlo je proljeće. Nekako se sve pomalo budi. Ali i vrijeme je šareno , malo je hladno malo je toplo. I naravno kada su takve promjene vremena češće su i prehlade.
I ja sam se prehladila i sin. I tako tjedan dana mi smo se izliječili . Prošla i povišena temperatura i kašljanje . A Damir? E on nije, povišena temperatura, kašalj,iscrpljenost. I naravno neće kod doktora. Ne i ne . „Daj mi neki lijek. „
Je sve je to ok. Ali koji, koji on lijek više uopće smije piti? I popije aspirin. Bilo mu je bolje ali grlo jako boli, i boli. I ne prolazi. I opet daj mi nešto, neću kod doktora. Neću i neću.
Dam mu Amoksil . Popio je, jedan , i nakon 8 sati i drugi.
A nakon toga, rušenje svega u organizmu. Vrti mu se. Ne može stajati, ne može pričati. Teško mokri. Povraća.
„neću kod doktora”
I ubjeđivanje, svađanje, raspravljanje, razlaganje. Ja pa sin. Ponovo i ponovo, već smo nama samima dojadili. Onako sam mislila , da meni neko tako drobi razbila bih ga. Da , ali on leži ne može ustati. Samo mu jezik dobro radi, i ne štedi riječi kojima bi nam pokazao da ne želi slušati. Te riječi ne želim niti pisati. To nije ni za koga. Rasprave , svađanja, ali ne.
I ujutro je išao na posao. Naravno bez riječi, bez pozdrava jer je ljut, ljut jer ga tjeramo doktoru, mi smo grozni najveći neprijatelji.
I tako nakon jedno sat vremena. Mene zove telefonom jedan prijatelj.
„Halo, prijateljice. Pa kakav je to moj prijatelj. Pa on ne može stajati. Skoro je pao na ulici. Odveo sam ga na interni, eno vade mu krv. Jel ti znaš da on ima šećer?”
Tu ja puknem onako baš” Ne , ne znam!, Pa naravno da znam, ja živim sa tim njegovim šećerom, svađam se sa njim, raspravljam dva dana o tome da mora ići doktoru jer je bolestan ova puta ne samo od šećera. Šta si ti otkrio Ameriku. Pa radite sa njim i nitko do sada nije skužio da njemu nije dobro? Da znam da on povraća, svaki dan, svako jutro, ne vidi . Ima proljeve često. Znam , da znam, ja sam sa njim, svaku noć ustajem pet puta, donosim mu vodu, donosim ručnik. Gledam kako izgleda. Da i tjeram ga doktoru a on neće”
„ Pa kako neće, pa reci mu , ima sina, Zbog njega mora, „
„Pa i on ga ubjeđuje i nagovara. Svi mi , svi. I mama njegova i sestra,. Svi. Neće i neće”
„Pa natjeraj ga”
„ Kako , kako natjerati odraslog čovjeka da nešto napravi ako on to ne želi’ Kako, kako?”
„ Možda da pitamo dr Bosanac, nju će slušati”
„ Ok , evo pitaj je, ja sam umorna, iscrpljena, ne spavam čitav tjedan, a moram raditi „
Jeste pitao je dr Bosanac. I ona je otišla vidjeti Damira: Brinula se za njega ,onoliko koliko je mogla. I ona mu je rekla da se mora liječiti , Mora ostati u bolnici.
Damir to nije sada odbio. Nju je jedino slušao.
Ali to je već bilo jako loše. Nalazi su bili strašno loši. Ukazivali su na toliko oslabljeni rad bubrega da je pitanje hoće li morati na dijalizu.
I nakon jednog dana prebacili su ga u KB Osijek na odjel dijalize. Jer bubrezi više nisu radili. Preciznije jedan bubreg jer Damir prirođeno nije imao drugi bubreg,
Tamo je ležao 20 dana.
Dolazili smo ga vidjeti. Ne znam jeli bio ljut ili nesretan. Ali nije puno pričao. Ono mi bi došli i onda smo šutili zajedno. Dolazili smo svaki dan, jedan dan ja , jedan dan njegova sestra, ako ja radim popodne. Vikendom. Nakon posla , do Osijeka , pa tamo u bolnici pa nazad. Ne znam kako se sve to izdrži. Odakle tolika snaga. Ali nema druge.
Onda ideš kod njega u Osijek.
Vratim se kući, zove mama. Tati nije dobro. Mirjana, tata ne jede.
Ostavim sina kući i idem ka roditeljima. Tata je operirao rak debelog crijeva. Sve je prošao,i kemoterapiju i zračenje. I nakon toga još dvije operacije. Bolničku infekciju . Svakodnevna previjanja. Išla sam k njima tri puta , ujutro prije posla, pa poslije posla i uvečer. Morala sam ga previjati. I to je prošlo. On se oporavio. Imao je jako veliku želju . I uspio je. Ali je šetao, pazi što jede, vježbao svaki dan i hodao 5 kilometara dnevno.
Ali sada je bila druga stvar. Ponovo se pojavio rak. Sada na plućima. Iscrpljen je, ne može jesti.
Gleda me onako sa nadom da ću donijeti čarobni lijek , i on će ozdraviti.A ja nemam čarobni lijek.
Nemam ga niti za njega niti za Damira , niti za sebe.
Gledam ga, plakala bih, vrištila bih. Ne ne plačem, smješkam mu se i govorim da će sve biti dobro. Odvesti ću ga kod doktora i dobiti će lijek .
I jesam odvela sam ga. I čula sam odgovor, metastaze, svugdje. Nema terapije. A on se nada, planira branje gljiva, šetnje. Šta da mu kažem? Kako da mu kažem? On me gleda, pita, kada ću na terapiju ? A doktor kaže , ne može na terapiju , već je primao, više ne može.
Ma gdje je granica? Koliko čovjek može izdržati? Koliko udaraca možemo primiti? Kada će kraj?
I tako dođem kući. Sin me pita „ kako deda, jeli o n bolestan, hoće biti dobro?”
„Mama zašto si tužna? Jeli te boli nešto?
„Ma ne sve je ok, samo sam umorna, ,bila mi je baš danas gužva, Pa sam se baš umorila, pa onda Osijek, pa tata, umorna sam. Hajde idemo napraviti kakao , pa ćemo odmoriti.”
I tako napravim kakao i sjednemo pred TV. Zagrlim ga , ljubim mu obraze, moje blago, skrivam suze. Prolazi večer.
Sutra je drugi dan. Idemo dalje.
Jutro je , drugi dan, posao, škola.
Dogovor za Osijek , za mamu i tatu, roditeljski, kupovina.
Idemo u Osijek, Damir i dalje nije dobro, ali je recimo nešto bolje. Ipak mu još nisu uveli dijalizu. Možda se izvuče ovaj put. On sjedi na krevetu, namršten naravno. Dosta mu je ove bolnice. Želi kući, on će potpisati. Ma šta će potpisati, pa bubrezi su otkazali, od toga se umire, brzo za par dana. Da ali on ne želi biti tu. I stalno u pričaju šta smije a šta ne smije. Dosadni su . On želi kući. Tu dobija nekakve splačine, nije niti meso nego nešto od soje. Drugi put će reći prijatelju da mu donese ćevape. Meni je dosta. Pa zbog tih j… ćevapa i bureka si tu i završio. Pa jeli ti nije dosta?Ne nije mu dosta , neće on biti gladan. Pa evo dobio je infuziju i sada je dobro. Može kući.
Ja ne mogu vjerovati šta on priča. Kao da mu je netko izbrisao iz pamćenja sva ona povraćanja, proljeve, ljuljanja po ulici , vrtoglavice. Samo jesti i jesti. Ma donijeti ću mu deset porcija pa nek se najede, uh ljuta sam.
Ljuta sam, ljuta.
Tata mi je teško bolestan, i ne mogu mu pomoći a on se bori. A Damiru se može pomoći a on ne želi.
Tko je tu lud? Tko?
A ono kad nas netko pita za Damira , kaže , pa sada će sve biti dobro. Vi ste doktorica, on će Vas slušati. Tko će me slušati? Kakva glupost, velika, najveća.
Pa to se samo uklapa u opće mišljenje, Šta onaj glupan od doktora zna. Valjda ja znam .
Radije ću otići kod nekog vrača, kada mi on kaže to je sigurno tako.
I pacijentica mi kaže da ne pije lijekove jer joj je komšinica rekla da će dobiti bradu. Ja pitam a ta komšinica je doktor, ginekolog? Ne nije , ima zemlju, ali ona zna. Neće ona uzimati terapiju kada komšinica zna. A ti doktorice sada pomagaj kada krvarim mjesec dana.To komšinica nije predvidjela. Daj lijekove, koje ja neću piti . I šta sad ja znam? Neću, brkovi rastu .
E tako je i Damir. On će mene slušati. E neće, neće.
I prošlo je tih dvadeset dana. Mislim da mu je bilo dosta: odlučio je čak biti na dijeti. Pridržavati će se dijete.
I dobro , crni kruh, nemasno, lagana juha, piletina bez masnoće, povrće. Naravno povrće minimalno. Uglavnom ga ja pojedem , ali recimo . I šetnja, polako.
I tu mi sjedimo u dnevnom boravku. I pada obećanje.
„ Od sada se pravilno hranim voziti ću bicikl i šetati”
„ kakav bih ja političar bio ako ne mogu obećati”
Trajalo je mjesec dana.
Povratak na staro. Burek, pizza, bijeli kruh, topli sendvič. Eto jedina razlika je bila kava sa zaslađivačem. Kao to će ga riješiti šećera.
